 |
| Константин Сергејевич Аксаков |
"Беше
доба када код нас није било публике... Је ли то могуће? - рећи ће ми.
Веома могуће и сасвим истинито: код нас није било публике, него је био
народ. Беше то још пре изградње Петрограда. Публика је чисто западна
појава и била је уведена код нас заједно са разним новотаријама. Она се
образовала веома једноставно: део народа одрекао се руског живота,
језика и одеће и створио публику, и која је и
избила на површину. Управо она, публика, и јесте наша сталан веза са
Западом. Поручује отуда свакакве налоге, и материјалне и духовне, диви
му се као учитељу, позамјљује од њега мисли и осећања, плаћајући за то
огромну цену: време, везу са народом и са самом Истином. Публика се пред
народом појављује као његов тобоже привилеговани израз, а она је, у
ствари, патворење идеје народа.
Код нас је разлика између публике и народа очигледна.
Публика подражава и није самостална: све туђе што прима прихвата
површно, сваки пут постајући и сама туђа. Народ не подражава и потпуно
је самосталан; а кад нешто туђе прихвати, чини то својим, усваја. Код
публике се свој претвара у туђе. Код народа се туђе претвара у своје.
Често, кад се публика вози на бал, народ иде на свеноћно бдење, кад
публика плеше, народ се моли. У Москви је сцетиште публике Кузњецки
мост. Стециште народа је Кремљ.
Публика из прекоморских земаља
наручује мисли и осећања, мазурке и полке, народ црпи из свог извора.
Публика говори француски, народ - руски. Публика носи немачку одећу,
народ - руску. Код публике су француска мода и навике. Код народа -
домаћи руски обичај. Публика једе мрсно, народ једе посно. Публика
спава, народ је већ одавно устао и ради. Публика ради (понајчешће ногама
по паркету), народ спава или већ устаје да опет ради. Публика презире
народ, народ опрашта публици. Публици је свега сто педесет година,
народу године не можеш избројати. Публика је пролазна, народ вечан. И у
публици има злата и блата, и у народу има злата и блата; али, у публици
блато је у злату, а у народу је злато у блату (обрађеној земљи). У
публици је свет (monde, балови и остало), у народу је сабор, општина.
Публика и народ имају епитете: публика је код нас велеуважена, народ -
православан. "Публика, напред! Народ, назад!" - тако је значајно
узвикнуо један жандарм."
У своје време сматрало се да је Аксаковљев чланак, са оваквим размишљањем, штетан, те је лист у коме је објављен био забрањен.
Архиепископ Иларион Тројицки, Писма о Западу, Стари Бановци - Дунав - Београд, 2011., стр., 88
